English        French        German        Spanish        Russian        Italian         Serbian        Portuguese        Dutch

These translations were generously offered by Daša Stevović, a member of LGSM (Lesbian and gay solidarity network).

01

Šta je za mene detranzicija - Ellie

Osnovni razlog zbog kog sam počela sa fizičkom tranzicijom bio je jak osećaj gađenja prema svom telu i nemogućnost da se s njim povežem. Lečenje testosteronom je delovalo kao jedino rešenje.

Nikada nisam shvatila zašto sam tako naglo zamrzela svoje telo. Objašnjavala sam tu mržnju time što sam trans i mislila da će ta disforija nestati nakon hormonske terapije (HRT). I jeste. Cena je bila živeti društveno kao muškarac i odreći se svog lezbejskog identiteta.

Tako da sam lagala terapeute, lagala sam lekare, porodicu i prijatelje kako bih dobila pristup onome što je delovalo kao jedino rešenje za mene. U nekom trenutku sam počela da lažem i sebe.

Detranzicija za mene znači prestanak negiranja svog ženskog iskustva.

Detranzicija za mene znači preuzimanje kontrole nad svojom disforijom.

Detranzicija za mene znači otkrivanje tela koje sam počela da menjam sa 16 godina i, napokon, rad na tome da ga prihvatim baš onakvo kakvo je.

Detranzicija za mene nije pokušaj da se vratim sebi kao nesigurnoj šesnaestogodišnjakinji, već da otkrijem novu sebe kao snažnu žensku ličnost.



02

Zašto ne žalim zbog tranzicije - Nele

Content warning: Eating disorders, suicide

Odrastanje u ženskom telu mi nije lako palo. Prijatelji su mi govorili da treba da smršam, svaki put kad bih napustila kuću muškarci bi mi zviždali i ljudi su se uglavnom obraćali mojim grudima umesto da me gledaju u lice. Moje telo nije delovalo kao moje.

Kada sam imala 20 godina nisam više mogla da se doživljavam kao ženu, obrijala sam glavu i izgladnjivala se dok nisam bila toliko neuhranjena da sam mislila da ću se nekako otarasiti tog tela koje sam toliko mrzela. Otkrila sam pojam transrodnosti i nisam mogla da prestanem da mislim o tome.

Odlučila sam da ću se ili ubiti ili započeti tranziciju u muškarca. Možda jednostavno nije trebalo da budem žena, možda sam jednostavno rođena transrodna. To je bilo jedino objašnjenje koje sam mogla sebi da dam.

Tranzicija me jeste spasila i nikada neću žaliti zbog te odluke. Ali me je takođe naterala da se zapitam zašto sam je uopšte želela. Ne mislim više da sam rođena trans, mislim da sam postala trans.

Planiram da prestanem sa testosteronom i da se vratim ženskom izgledu. Da se suočim sa groznom slikom žene kojoj me je društvo naučilo i da prigrlim novu i jaču.



03
Content warning: Suicide
Ja sam dvadesetdvogodišnja rodno neprilagođena žena, koja se ranije identifikovala kao gej trans muškarac. Patila sam od depresije, anksioznosti, autizma i posttraumatskog poremećaja mnogo godina.

Kada sam bila trans, mislila sam da identitet gej muškarca može rešiti neke od mojih problema: to što sam se mrzela; to što nisam mogla da nađem načim da se povežem sa ženstvenošću; to što generalno gledano nisam bila srećna. Mislila sam da je gej maskulinitet sigurnije rešenje i uživa više poštovanja u društvu nego biti žena koja nije imala koristi od rodnih normi.

Unosila sam testosteron i podvrgla se mastektomiji, što su mi lekari odobrili uprkos tome sam bila suicidalna. Ali tranzicija mi nije pomogla da se osećam bolje.

Jedino sam kroz dijalektičko-bihejvioralnu terapiju počela da prihvatam sebe i zavolim se kao ženu. Za mene detranzicija znači oprostiti sebi za sopstvene mane, prihvatiti svoje telo i um, umesto pokušavati da se sakriješ iza maske rodnog identiteta.

Za mene detranzicija znači biti dobro psihički; ne dozvoliti da te sputavaju rodna očekivanja koje nameće društvo i koje namećeš sama sebi. Za mene detranzicija znači postati celovita tako što voliš svaki deo sebe, i ne pokušavati da promeniš stvari koje iracionalno shvataš kao nedovoljne.



04
Content warning: Rape/sexual assault
Autovala sam se kao trans sa 16 godina, počela sa testosteronom sa 18, a prestala sa 20.

Oduvek sam osećala da sa mnom kao osobom nešto nije u redu, pretpostavljam da je upravo to bio razlog za početak tranzicije. Gajila sam toliko prezira prema sebi da sam verovala da bi život bio daleko lepši ukoliko bih bila neka druga osoba.

Imala sam jako intenzivnu disforiju i mislila sam da bi mi bilo bolje da sam muškarac. Tako da sam lagala sve oko sebe, a i sebe.

Nekako sam pukla sa 20, samo sam prestala da odlazim na termine za hormone i počela sam da ostvarujem kontakt sa svojim telom. Shvatila sam da, šta god ja uradila, i dalje ću biti žena. Naučila sam da živim s tim, umesto da se zbog toga mrzim.

Napastvovana sam i silovana kada sam bila mlada i shvatila sam da zbog toga mrzim svoje telo.



05

Tranzicija kao beg - Eli

Tranzicija je bila oblik bega. 
Borila sam se sa telesnom dismorfijom i poremećajem ishrane od dvanaeste godine, a hormoni su delovali kao čudesni lek za sve moje probleme. Kao način da pobegnem od jakog osećaja disocijacije od svog fizičkog tela

Ubrzo nakon početka tranzicije, moje psihičko i fizičko zdravlje je propalo. Promenila mi je život na toliko načina da bih volela da se nikada nije dogodila.

Sada znam da sam jednostavno buč lezbejka. Osećam se spokojno sama sa sobom i počela sam da popravljam odnos prema svom telu. Dugo sam verovala da su to dve odvojene stvari, ali sada znam da je moje telo aktivno ja, da ja nisam autsajder u njemu.

Uskoro punim dvadeset i jednu godinu i učim da se povezujem sa svetom kao nikad do sad. Motivisana sam i puna energije.

Detranzicija je bila šok mom sistemu koji me je probudio iz fantazije i ne mogu da izrazim koliko sam zahvalna što sam pronašla zajednicu detrans žena na internetu.

Eli ima veoma interesantan YouTube kanal gde govori na temu detranzicije. Možete ga naći kucajući “Rad Flowers” ili putem ovog linka.



06
Sa četrnaest godina naletela sam na mogućnost da sam trans. Stvari koje su govorili transmuškarci su veoma rezonovale sa mnom i osećala sam duboku povezanost sa maskulinitetom. Malo pre nego što ću napuniti 15 godina, autovala sam se kao transmuškarac, nosila sam steznik za grudi i odsekla sam kosu. Osećala sam se mnogo bolje.

Stalno govorim da je dan kada sam odsekla kosu predstavljao prvi put kad sam se osetila lepom. Ne mogu da objasnim koliko sam bila srećna.

Bila sam veoma uključena u trans zajednicu i zagovarala sam trans prava kad god bih dobila priliku. Nešto se uvek činilo čudnim, ali sam taj osećaj pripisivala činjenici da još nisam bila na testosteronu jer sam imala, i dalje imam, iscrpljujuću disforiju.

Bila sam transmuškarac do početka ove godine, kada sam napunila osamnaest. Naišla sam na blogove o radikalnom feminizmu i shvatila da mogu da volim svoje telo i kao rodno neprilagođena žena.

Pri kraju perioda kada sam se identifikovala kao transmuškarac, shvatila sam da me privlače isključivo žene. Međutim, moja identifikacija sa gej identitetom je bila toliko jaka da sam odlučila da, ako bih bila muškarac, bila bih biseksualna. Ovo se najviše tiče nejednakosti moći između muškaraca i žena, i moje spoznaje da sam homoseksualna.

Shvatila sam da se transrodnost kod mene javila iz mržnje prema načinu na koji me društvo percipira, kao i iz duboke uključenosti u LGBT zajednicu do te mere da sam verovala da je jedini način da budem rodno neprilagođena lezbejka taj da zapravo budem transmuškarac.



07

Najbliža stvar koju sam imala - Andy

Sa četrnaest sam otkrila postojanje trans iskustava. Isprva sam pomislila da se to naravno ne odnosi na mene jer sam ja, ipak, volela stvari za devojčice dok sam odrastala, tako da sam ja svakako devojka, zar ne?

Ipak me je nešto vuklo ka toj ideji i na kraju sam sve više i više istraživala. Personifikovala sam delove svog tela i jednom nadenula ime “Endru”, ime koje bih dobila da sam se rodila kao dečak.

Nosila sam odelo na maturu i shvatila koliko me srećnom čini kad bi neko pomislio da sam muško (sve dok ne bi čuo moj glas). Primetila sam da, zbog razloga koje nisam shvatala, želim da budem viđena kao muškarac.

Nije to imalo toliko veze za mojim prezirom prema svom telu i ženskom iskustvu, više sa osećajem potrebe za nečim drugim. Osećajem koji nisam umela da imenujem. Želja da budem muškarac je najbliži opis tog osećanja koji sam imala.

Sećam se da sam radila kvizove “da li si trans?” onlajn. Sećam se rečenice “ako se pitaš jesi li trans ili ne, verovatno jesi”. Sećam se stotina uveravanja onlajn koja su me, na kraju, ubedila.

Autovala sam se roditeljima sa 15 ili 16. Takve stvari radim samo ako sam 100% sigurna. Bila sam sigurna. Bila sam apsolutno sigurna. U svojoj glavi sam imala listu dokaza, iskustava iz detinjstva koja su mi potvrđivala da sam u sebi oduvek bila dečak.

Počela sam sa testosteronom sa 19. Ubrzo sam promenila ime. Autovala sam se svima.

Kada sam imala 20 moj dečko je detransovao, postao moja devojka. Bila sam puna podrške. Ona se pronašla kao lezbejka. Preko nje sam naletela na dnevnike i zapise detrans žena. Čitala sam njihova iskustva. To me je rastrglo.

To je bol kog se sada jedva sećam, ali imam svoje tekstove iz perioda kada sam očajnički pokušavala da to procesuiram. Grčevito se držala svog identiteta, defanzivna i povređena, insistirala da moje iskustvo nije nalik njihovim. To nisam ja, nisam ja, nisam ja, ne mogu biti ja. Toliko destruktivne energije, sve zbog ideje da sam možda ipak pogrešila.

Naravno da sam pogrešila. Priznati to je jedna od najbolnijih stvari koje sam morala da uradim, ne samo sebi već i svima oko sebe. Nemam traume vezane za seks. Nisam bila žrtva konkretnog mizoginog ili homofobičnog nasilja. Mogla bih da nađem možda dva manja događaja koja igraju ulogu u svemu tome.

Jednostavno nikada nisam imala reči da sebe opišem. Jednostavno nikada nisam imala zajednicu. Oko mene nije bilo lezbejki da mi pomognu, da razgovaraju sa mnom. Da mi pomognu da shvatim svoju prošlost, da shvatim svoj odnos sa svetom. Kompleksnost svega što dolazi uz činjenicu da si lezbejka, homoseksualna žena. Niko mi nikada nije objasnio ništa o tome. Naravno da sam mislila da sam muškarac, koje druge reči sam imala?

Ja sam žena, ja sam lezbejka. Ne zbog nekog posebnog osećaja u grudima, ne zato što je to moja želja ili odluka. To je prosto činjenica o mojoj egzistenciji. Ja sam lezbejka, šarmantni džentlmen u ženskom telu, a moje telo ne mora da se menja kako bi me skućilo u sebi, srećnu.



08
Ne znam ima li moja priča ikakvu vrednost ovde, jer nikada nisam uzimala testosteron. Nisam bila, koliko ja znam, maltretirana, samo sam oduvek bila manje nego što sam očekivala da ću biti.

Želela sam poštovanje i povišicu. Onda kad sam istraživala, shvatila sam da ću se uvek ponašati kao žena. Čak i kada bih uspela da se predstavim kao muškarac, uvek bih bila manje plaćena, imala manje autoriteta, bila manje vredna, zavređivala manje poštovanja.

Tako da sam prestala da gubim vreme na taj projekat. Kroz to istraživanje shvatila sam da sam snažna kao žena, imam onoliko autoriteta koliko imam, moja vrednost dolazi od mene, a ne od drugih.



09
Content warning: Eating disorders
Prestala sam da se identifikujem kao žena pre 5 godina. Upravo sam se bila autovala (kasno u životu) kao lezbejka. Znala sam da sam lezbejka najmanje 3 ili 4 godine pre toga, samo se nikada nisam autovala.

Kao svaka lezbejka i feministkinja početnica, nisam osećala kao da smem da se tako nazivam. Pa sam se fokusirala na teorije koje su mi govorile da sam nešto izuzetno, jedinstveno, što trpi posebno tlačenje. Ne kao druge devojke.

Na feminističku scenu stižem tačno u trenutku kada ti pokreti odbacuju društvenu klasu “žene”. Tu nastaju razni oblici nebinarnih rodova, pa što ne bismo imali neurorod, ksenorod? Nebo je granica!

Bilo je lepo verovati u nešto drugo, verovati da nisam lezbejka nego “nešto drugo”. Nešto potpuno specijalno, daleko od onih “prosečnih lezbejki” koje bi me gledale popreko.

Povrh toga, imala sam (i dalje imam) jaku dismorfofobiju. Maltretirali su me jer sam debela i…. pa, majice su mi uglavnom male zbog obima grudi.

Nije prošlo puno vremena dok nisam dobila testosteron. Prvo je došao gel. Poznanik mi je dao dve kutije Testogela. Nije radilo ništa, pa sam prestala.

Onda je vrhunac moje anoreksije doveo do toga da izgubim xx kila u tri meseca. Počela sam ponovo sa gelom, zahvaljujući ljudima oko sebe, što je bilo sve više i više transmuškaraca.

U to vreme, dominantni diskurs na društvenim mrežama prelazio je u nešto zaista opasno: kada prestaneš da se identifikuješ kao žena, znači da si transmuškarac, znači muškarac…

Tako da sam verovala da sam muškarac. Počela sam sa injekcijama testosterona sa drugim transmuškarcima. Veoma je uobičajeno videti grupe od 5 ili 6 ljudi koji zajedno počinju tranziciju.

Tokom studija, partnerka me je odvela privatnom lekaru koji mi je brzo prepisao injekcije testosterona. Nikakve analize krvi, ništa. Od tad sam bila na injekcijama 2 godine, bez prestanka.

Danas, zadovoljna fizičkim promenama, odlučujem da prestanem sa tranzicijom. Četiri godine na testosteronu, uključujući dve godine bez prestanka.

Polako se odvikavam od hormonske terapije. Brijem bradu, malo manje ljudi će pretpostavljati da sam muškarac, meni je to okej. Učim da živim sa svojim starim prezimenom i činjenicom da sam buč lezbejka.



10

Kako sam mislila da je najbolje - Desmond

Content warning: Rape/Sexual assault

Ja sam dvadesetpetogodišnja buč lezbejka. Društveno sam živela kao transmuškarac 6 godina, a medicinska tranzicija je trajala 3 godine. Patim od depresije, posttraumatskog poremećaja, disforije i graničnog poremećaja ličnosti. Sve to je dovelo do tranzicije.

Bila sam zlostavljana i silovana od strane svoje prve devojke kada sam se autovala kao lezbejka. Imala sam dosta problema sa porodicom zbog homofobije kada sam bila mlađa. Iskusila sam seksualno uznemiravanje i od muškaraca. Sve to je izazvalo disforiju, nisam umela da se nosim sa maltretiranjem i homofobijom i našla sam način da se sa svim tim nosim.

Našla sam trans zajednicu kao ventil. Nije prošlo puno vremena pre nego što sam bila uvučena i naizgled pronašla način da pobegnem od svega. Nakon svega što se dogodilo, nisam više želela da budem žena ili lezbejka, samo sam želela da pobegnem od svega i postanem nova osoba.

Kada sam otišla kod lekara i terapeuta, bio je dovoljan jedan sastanak da me stave na hormone. Mislila sam da će sve napokon biti u redu, dok nisam shvatila da nisam ništa srećnija sada kada sam na hormonima. Hormoni su doveli do histerektomije. Onda do povišenog krvnog pritiska. Mnogo mi je više štetilo nego pomagalo.

Bila sam toliko opterećena time da me stranci vide kao muškarca da je to bio čitav jedan nov nivo stresa. Nisam to više ni radila zbog sebe. Pokušavala sam da dokažem drugima da sam muškarac. A onda sam shvatila da nikada neću zaista biti muškarac i da više ne mogu da bežim.

Prestala sam sa hormonima i vratila se na estrogen. Godinu dana nakon preispitivanja svog procesa tranzicije napokon sam to i uradila. Sada ponovo prihvatam da sam lezbejka i da sam buč i ponovo se vraćam u telo lezbejke i žene koja sam oduvek bila.



11
Kada sam imala 12 godina, otkrila sam šta znači biti trans. Malo sam istraživala o tome tada, ali sam sa tranzicijom počela sa 15.

Bila sam takođe i u procesu otkrivanja da sam lezbejka, tako da sam prosto odlučila da budem strejt transmuškarac. Oduvek sam osećala da moje telo nije moje; kao da smo dve odvojene celine. Ovo možda potiče od toga što su me oduvek maltretirali zbog visine (visoka sam 180cm).

Sa testosteronom sam počela sa 18 godina. U narednih godinu dana, više puta sam pokušala da prestanem. Međutim, moja tadašnja najbolja drugarica, koja je takođe bila transmuškrac, bi me uvek ubedila da nastavim.

U nekom trenutku je napustila moj život, a ja sam ponovo otkrila sebe. Prestala sam sa testosteronom ubrzo i napokon sam se osetila slobodno.

Prihvatila sam svoj istinski identitet kao buč lezbejka. Put zaista nije bio lak, ali je bilo vredno svega.



12

Laura, ranije poznata kao Fritz, ranije poznat kao Laura - Laura

Imam 36 godina i heteroseksualna sam žena. Od šesnaeste godine identifikovala sam se kao gej muškarac. Nisam imala puno obzira prema tuđim granicama, niti pravu na seksualnu orijentaciju. Primera radi, izmanipulisala sam da me prime u mušku gej organizaciju.

U nekon trenutku mi se smučilo da živim u lažima. Kada sam detransovala, ostala sam izolovana i nisam znala šta da uradim da sebi pomognem. Provela sam veći deo decenije u primoravanju svojih prijatelja i porodice da “prihvate moju tranziciju” i otpisivala sve koji nisu hteli da igraju po mojim pravilima.

Nisam znala kako da se nosim sa patnjom i krivicom koju sam osećala jer sam toliko naškodila svom telu, pa sam se okrenula narkoticima. Najzad sam se skinula i sa toga, naučila da meditiram. Bilo je ogromno olakšanje prestati boriti se protiv sebe i protiv realnosti.

Tokom protekle decenije imala sam dovoljno sreće da mogu da se posvetim raznim interesovanjima, da ne moram uporno da budem opterećena svojim telom i time šta drugi misle o meni.

Sada sam majka desetomesečnog dečaka i veoma zahvalna na činjenici da nisam ostala neplodna, iako to što ne mogu da dojim otežava. Imam hronične zdravstvene probleme koji su najverovatnije povezani sa tranzicijom i jako sam zabrinuta zbog potencijalnih, potpuno neistraženih efekata koje su testosteron i preuranjena menopauza mogli imati na zdravlje mog sina.

Ne vidim sebe kao žrtvu i zaista želim da preuzmem odgovornost za svoje postupke. Velik deo te odgovornosti znači borbu protiv ove štetne ideologije, u čijoj sam popularizaciji ja učestvovala, a koja sada za sobom ostavlja sve veći broj sterilisane dece, koja nikada neće moći da imaju svoju decu.

Laura takođe ima YouTube kanal na kom govori o svom iskustvu detranzicije. Možete ga naći ovde.



13
Content warning: Child abuse
Oduvek sam se osećala odvojeno od svog tela, još od kad sam bila mala. Autovala sam se kao lezbejka sa 13 godina i bila sam prilično srećna. Ali moje telo mi je oduvek delovalo pogrešno i prljavo.

Sa 15 godina sam se autovala kao transmuškarac, misleći da imam rodnu disforiju. Bila sam još nesrećnija kao transmuškarac nego ranije, a naredne godine sam ušla u ekstremno toksičnu i nasilnu vezu.

Uzimala sam hormone 11 meseci, a nakon što sam izašla iz te veze shvatila sam zašto sam uopšte mislila da sam trans. Ja imam simptome jake psihoze zbog kojih ništa mi ne deluje kako treba, sve to zbog posledica činjenice da sam kao dete bila žrtva trgovine ljudima.

Sada radim na izlečenju i živim srećno kao fem lezbejka.



14
Content warning: Eating disorders, self-injurious behavior
Sa 13 godina počela sam sa dijetama i postom. Velik deo mojih problema ticao se mojih grudi, a ja sam čula da mrzeti svoje grudi znači da si trans, tako da sam malo istraživala i utvrdila da sam FTM (female-to-male, žene koje žele da prenamene pol u muški, prim.prev.)

Kako se moj poremećaj ishrane znatno pogoršao počela sam da se samopovređujem, pa su me roditelji poslali na terapiju. Rekla sam roditeljima, prijateljima i terapeutu da sam trans jer sam verovala da je to uzrok moje mržnje prema sebi. Moji prijatelji i terapeut su se složili. Moja majka nije.

Doktori su videli moju nezdravu težinu ali su svejedno mislili da je najvažnije da počnem sa tranzicijom. Sa 15 godina zakazan mi je sastanak sa rodnim terapeutom. Terapeut je rekao da mogu da počnem sa hormonima već sa 16 godina.

Moja mama je pitala specijalistkinju zašto niko ne vidi moje samoizgladnjivanje kao problem, a ona joj je odgovorila da mnoga trans deca to rade pre tranzicije. Moja mama je pitala da li su poznate nuspojave i posledice hormonske terapije (HRT). Ja sam potražila. Navodno dovodi do gojenja, što me je prestravilo.

Moja mama je rekla da mi neće dozvoliti da počnem sa hormonima i nekako mi je laknulo. Sve ovo mi je znatno pogoršalo stanje i polako se sve raspalo.

I dalje sam bila anoreksična, ali detranzicija mi je omogućila da se zapravo time pozabavim. Zahvalna sam što nisam počela sa hormonima ali do danas osećam posledice i društvene tranzicije.

To što sam bila trans je omogućilo ljudima da afirmišu i time omogućavaju mom poremećaju ishrane da šteti i mom umu i telu, sve kroz navodnu podršku. To me nekad zaboli. Ali sam sada prilično srećna i okružena sam ljudima koji me vole, mislim da ću biti dobro.



15
Odrastala sam u veoma ruralnom, konzervativnom gradu. Od kad sam progovorila, koristila sam muške zamenice govoreći o sebi. Nikad u svom detinjstvu nisam videla “neženstvenu” ženu.

Mislila sam da me to što želim da imam kratku kosu, ravne grudi i da nosim mušku odeću diskvalifikuje sa pozicije žene. Identifikovala sam se kao muškarac od pete do osamnaeste godine.

Nikad nisam počela sa testosteronom, samo zato što je moja majka (videvši moju potrebu za slobodom koju donosi dečaštvo) mnogo puta razgovarala sa mnom o feminizmu, stalno me podsećajući da je “žena” dovoljno širok pojam da obuhvati i mene.

Tada nisam slušala preterano pažljivo - da, bila sam feministkinja, ali nisam mogla biti žena kad sam u svakom smislu bila kao dečak.

Sada imam skoro 21. godinu, prošlo je dve godine od kako sam prihvatila sebe kao muževnu lezbejku kakva jesam.

Moja divna starija sestra je bila krucijalni deo mog “povratka” u ženu.

Odnosi sa ženama u mom životu su moja životna snaga. Nikad nisam bila mirnija.



17
Osećala sam se previše ružnom i previše društveno neprilagođenom da bih ikada bila žena. Činjenica da jesam žena mi se činila tako odvratnom da me je bilo sramota. Tranzicija je bila način da od te sramote pobegnem. Bila sam privlačnija kao muškarac, a tako me je manje grozila činjenica da me privlače žene. Na neki način imalo bi smisla da sam muškarac - interesovale su me stvari koje interesuju muškarce, izgledala sam kao muškarac, dopadale su mi se žene.

Tek nakon nekog vremena sam shvatila da tranzicija nije rešenje. I dalje me je bilo sramota zbog toga što su mi se dopadale devojke, ali sada na neki drugi način. Osećala sam se kao predator. Počela sam samu sebe da doživljavam kao opasnost. I kao lezbejka sam se osećala kao predator, ali pokušaj da budem muškarac je samo pogoršao situaciju. Maltretiranje nije prestalo, samo što sada više nisam bila previše maskulina, nego previše feminina. Volela bih da mogu da kažem da mi je detranzicija pomogla, ali zaista nije. Sramota me je svega što sam uradila. Osećam se kao da sam potpuno uništila svoje telo. Ranije sam izgledala previše maskulino za ženu ali su me ipak doživljavali kao ženu. Sad više uopšte ne izgledam kao žena ali ne zvučim drugačije. Sad se osećam još ružnije i još beznačajnije nego ranije. Uništila sam sve svoje odnose tokom tranzicije, misleći da će tranzicija rešiti sve, učiniti me srećnijom, učiniti me ispravnom, a svi koji su mi stajali na putu do sreće morali su da odu. Pa sam ih udaljila.

Najgore od svega je to što sam ovo sama sebi uradila. Nemam koga drugog da krivim. A sa tim je zaista teško živeti.



18
Kada sam završila srednju školu (pre 5 godina) bila sam umorna i izgubljena. Stvari su počele da budu jasnije i u tom periodu sam priznala sebi da mi se isključivo dopadaju devojke (ovo mi i dalje predstavlja problem). Prekinula sam kontakt sa bliskim prijateljima i prestala da se bavim sportom (čime sam oduvek opsednuta). Bila sam depresivna i prejedala sam se, a za osobu koja je do osamnaeste godine živela u premršavom i bespolnom telu, ugojiti se značilo je prvi put se suočiti sa pubertetom. Do tada nisam morala da se bavim grudima ili viškom telesne mase. Osećala sam se slično osobi koja opisuje sledeće:

“Ugojila sam se, ali sam izgubila sebe”, piše Nensi Taker o svom oporavku. “Kako da objasnim da sam iznutra anoreksična, a spolja zarobljena u telu debele osobe?” Kako da budem viđena kao ljudsko biće ako izgledam kao žena? Anoreksična osoba se bori sa ovim zagonetkom.

Kako da budem viđena kao ljudsko biće ako izgledam kao žena?

Iako tek retroaktivno mogu da zaključim, ovo je bila egzistencijalna zagonetka tog perioda. Sebe sam uporno ponižavala, prezirala sam svoje žensko telo i pretpostavljala da će i ostali. Ja se nisam osećala dovoljno vrednom da bih bila ljudsko biće, pa sam verovala da ni drugi ne vide ništa u meni. Dosta sam razmišljala o tome kako me je neprihvatanje svoje seksualnosti dovelo do neprihvatanja svog ženskog tela. Možda je dvostrano. Tačnije: kako da prihvatim privlačnost ka drugim ženskim telima ako svoje toliko prezirem? Ako toliko prezirem sva značenja koja su mu pripisana (i obrnuto)? I dalje se osećam ovako, ali srećom manje intenzivno.

I dalje učim da volim svoje telo. To neće prestati. Ali mi ide sve bolje.



19
Zovem se Skaj i detrans sam. Od četrnaeste do sedamnaeste godine tranzicija je tekla na nivou izgleda. Odsekla sam kosu, nosila mušku odeću, trudila se da govorim dubljim glasom od svog prirodnog.

U osmom razredu sam odlučila da promenim pol u muški. Izgubila sam dosta prijatelja kada sam se autovala kao trans, to mi je teško palo. Počela sam da vezujem grudi steznikom.

Autovala sam se mami i bratu, a mama je zabranila medicinsku tranziciju. I majka i brat su mi uporno govorili da sam žensko. Jedno vreme sam odbijala. Verovala sam da sam trans do sedamnaeste godine kada sam shvatila da nisam. Mislila sam da će to biti rešenje. U tom periodu sam bila veoma depresivna. Provela sam tri godine kao nešto što nisam.

Zahvala sam mami što mi nije dala da počnem sa medicinskom tranzicijom. Da jeste, do sad bih zažalila.



20
Ja sam devetnaestogodišnja detrans devojka sa Kanarskih ostrva (Španija). Odrastala sam u porodici u kojoj sam zaista bila prihvaćena. Sećam se da smo na Parade ponosa išli od moje pete godine, a ja sam otvoreno govorila o svojoj disforiji od trinaeste godine. Sa 14 autovala sam se kao rodno fluidna osoba svojoj sestri bliznakinji i svojoj devojci. Godinu dana kasnije rekla sam da sam trans - testosteron sa 15, dupla mastektomija sa 18. Sve vreme sam sumnjala u ispravnost odluke koju donosim. Kada sam napunila 19, shvatila sam da to nije ono što mi je bilo potrebno i prekinula sam sa hormonima. Sada sam bez testosterona 11 meseci a od operacije su prošle 2 godine.

Ovo je kratak oblik moje priče, najdirektnije moguće, ali sam imala dosta problema sa samopouzdanjem i volela bih, ukoliko je to moguće, ovim da pomognem drugim ljudima.



21
Sa 11 godina sam na jutjubu pronašla video pod nazivom “Kako bezbedno vezivati grudi steznikom”. Nikad nisam čula za to ranije pa sam istraživala i otkrila trans zajednicu. Otprilike u isto vreme u školu dolazi nastavnik koji se identifikuje kao nebinarna osoba i koristi zamenice they/them (lične zamenice trećeg lica množine, prim.prev). To je imalo smisla, tako da sam i ja promenila zamenice jer, kada razmišljam o sebi, “ne osećam se kao devojka”. Niko se ne oseća tako, rekla mi je mama. Ja nisam slušala. Počela sam da nosim steznik. Uskoro sam promenila školu i upoznala nekoliko trans osoba istih godina, koje su me sve ohrabrile da počnem sa tranzicijom. Počela sam sebe da oslovljavam u muškom gramatičkom rodu. Disforija je bila gora nego ikada i bila sam opsednuta delovima tela koji mi se ne dopadaju i time da me nepoznati ljudi doživaljvaju kao muškarca.

To je otprilike bilo jedino o čemu sam razmišljala, dok sam u međuvremenu pokušavala da se nateram da mi se dopadnu dečaci. Nisam htela da budem lezbejka, mislila sam da će to na neki način uništiti moj pokušaj da budem muško. Ne znam kako se to tačno desilo, ali polako sam prestala da se opterećujem time toliko. Roditelji su mnogo pomogli. Napokon sam počela o tome da razmišljam tek par puta dnevno i prestala sam da se identifikujem kao nešto što nikada neću biti. Morala sam prvo da želim da prestanem da budem trans da bih mogla srećno da desist-ujem (situacija u kojoj se disforija, najčešće nakon puberteta, preraste i nestane bez medicinske tranzicije, prim.prev). Najviše mi je žao što sam nosila steznik tri godine. Često imam akutne bolove u grudima i rebrima, kao i problem sa držanjem tela. To me podseća na ono što sam uradila sebi. Tako mi je žao što sam sve to uradila svom telu.



22
Voleti ženu u sebi je najvažniji oblik ljubavi prema sebi - Brit

Sledećeg meseca punim 30 godina. Dugo se radujem tom rođendanu. Još više sada kada zaista živim iskreno i autentično.

Prethodnu deceniju sam provela ubeđujući se da sam muškarac. Imala sam 19 godina kada sam odlučila da ću početi sa tranzicijom.

Imala sam DVE sesije kod terapeuta pre nego što sam počela sa hormonima, što je u tom trenutku meni delovalo sasvim u redu. Htela sam da požurim sa svim tim jer je sve do čega mi je bilo stalo to da me drugi doživljavaju kao muškarca. I to je najveća greška koju sam napravila.

Ne verujem da sam ikada imala “poremećaj rodnog identiteta”. Nikad mi nije bilo udobno u sopstvenoj koži do tranzicije. Društvo zahteva određene stvari od žena, a ja nisam bila ništa od toga.

Tako da je tranzicija delovala kao rešenje i niko nije mogao da me ubedi u suprotno. Promenila sam ime i rod 10 meseci nakon što sam počela sa testosteronom, a dvostruku mastektomiju sam imala dva meseca kasnije.

Narednih 10 godina sam se borila sa depresijom, anksioznošću i realnom disforijom. Nešto što nikad nisam zaista razumela dok nisam pokušala da budem muškarac koji nisam.

Pre 9 meseci prestala sam zauvek sa hormonima i tako počela proces detranzicije. Mogu vam reći, to je najbolja odluka koju sam ikada donela.

Nedostajala mi je žena koja nikad nisam mogla da budem, a onda sam shvatila da je sve vreme bila tu, u ogledalu. Zovem se Brit, ja sam ONA.



23
Content warning: Sexual abuse

Sa 14 sam počela da se zabavljam sa svojim prvim dečkom. Ubrzo je prestao da ima obzira prema granicama koje sam postavljala, pipao me i govorio stvari od kojih me je bilo sramota. Ovo je uskoro, u par navrata, prešlo u zlostavljanje. Već sam bila malo više muškobanjasta od većine devojčica mog uzrasta, a to u kombinaciji sa nasiljem koje sam doživela za mene je značilo da nikada nije ni trebalo da budem žena. Razvila sam mržnju i strah od sopstvenog tela. Na neki način sam se sasvim od njega odvojila. Počela sam da koristim steznik i trudila sam se da izgledam kao muškarac. Par meseci nakon raskida, shvatila sam da sam sve uradila pogrešno.

Stezanje grudi, šišanje kose, autovanje, sve ostalo. Ništa nije bilo kako treba. Onda su me preplavili stid i strah. Polako sam počela sa detranzicijom, mada sam se i dalje osećala grozno povodom svega. I dalje nikom nisam priznala da sam bila zlostavljana. Trebalo mi je par godina da to napokon prihvatim. I dalje radim na tome da se zavolim, da prihvatim svoje telo sa svom štetom koje sam mu nanela. Ako krećete sa tranzicijom nakon seksualne traume, molim vas, sačekajte i razgovarajte sa nekim. Uvek postoji neko ko može da sasluša i pomogne. Budite pažljivi i brinite o sebi.



25
Content warning: Suicide

Odrastala sam u gradu u južnoj Nemačkoj. Moje detinjstvo je bilo super, dok nisam kao tinejdžerka krenula u homofobičnu školu u kojoj rodno neprilagođena deca nisu bila prihvaćena. Postala sam anoreksična, kasnije i depresivna i suicidalna. Moja majka je imala hipotiroidizam, bila je depresivna i emocionalno nasilna. Do šesnaeste godine sam se iselila iz kuće i otišla u centar za mlade beskućnike/ce. Nakon što sam promenila dve škole odustala sam sasvim i živela sam na ulicama Evrope čitave godine. Upoznala sam transmuškarca i mislila sam da bi sve te trans ideje rešile sve moje probleme. Počela sam da stažiram i planiram tranziciju. Uzimala sam testosteron 3 godine, podvrgla se mastektomiji i zakonski promenila ime. Završila sam tehnički kurs i počela da studiram u drugom gradu. Zbog mastektomije sam u konstantnim bolovima i zbog toga sam zažalila. Mislim da razgovor sa doktorom o rizicima i posledicama operacije nije bio baš informativan.

Testosteron mi je potisnuo emocije, to sam hvatila nakon što sam se preselila u drugi grad. Shvatila sam da nisam srećna. Prekinula sam sa testosteronom, pokušala da se suočim sa sopstvenom internalizovanom lezbofobijom i sada pokušavam da zakonski povratim svoje pravo ime. Počela sam da radim na malom YT kanalu gde pričam o svojoj detranziciji i svemu što me je navelo da pomislim da sam trans. Mislim da je važno da što više rodno neprilagođenih ljudi priča o svojim svakodnevnim iskustvima, da shvatimo da rodna neprilagođenost ne znači automatski da si trans. Ja sam puno naučila tokom svoje tranzicije i nadam se da ću ubuduće imati bolju mrežu ljudi uz sebe.



26

Transrodni identitet mi je ponudio objašnjenje zašto grešim - Carol

Transrodni identitet mi je ponudio objašnjenje zašto sam mislila da sam pogrešna. Celog života sam se osećala drugačije. Nikad se nisam osećala kao devojčica jer nikad nisam uspela da se ponašam kako se druge devojčice ponašaju.

Sa šest godina sam plakala i vrištala jer nisam htela da nosim haljinu. Sa devet sam preklinjala majku da mi kupi fudbalsku loptu. Rekla je da je fudbal za dečake. U školi su me druga deca ismevala jer sam se ponašala kao dečak. Rečeno mi je da sam pogrešna, da treba da se ponašam kao devojčica. Svejedno nisam uspevala to nešto što je svim ženama i devojčicama oko mene dolazilo tako prirodno.

Iskustva iz ranog života su imala trajan uticaj na moj doživljaj sebe i na moje samopouzdanje, što je sve dovelo do toga da mrzim svoje telo. Mrzela sam što sam žena. Za razliku od mnogih detrans žena, ja sam godinama živela kao buč lezbejka pre nego što ću sa 34 započeti tranziciju. Niz događaja koji su se dogodili pre mog 30. rođendana gurnuli su me u duboku depresiju. Činilo mi se da se davim, a disforija je postala nepodnošljiva. Jedino rešenje koje sam videla bila je tranzicija.

Neću lagati da tranzicija nije olakšala disforiju, jer jeste. Ali nakon 4 godine testosterona i nakon duple mastektomije, odgovor na pitanje zašto je olakšala postao je očigledan. Olakšala je jer nisam morala da živim u svetu koji misli da sam ja pogrešna.

Počela sam sa antidepresivima koji su mi pomogli da napokon postavim teška pitanja o svojoj disforiji, a da ne moram da živim kao trans osoba. Taj proces bio je nešto najteže što sam morala da uradim u svom životu, ali mi je drago da sam detransovala. Prvi put ikada se osećam da živim autentično. Sada sam majka, supruga, lezbejka i sigurna sam da ljudi i dalje misle da se ne ponašam kao žena. Ali sada znam da ne grešim ja, već oni.



27
Content warning: Blood/injury
Imam 30 godina. Ukupno sam provela 6 godina na testosteronu. Jedno vreme sam bila zadovoljna rezultatima, ali to nije trajalo. Od testosterona sam bila jako dlakava i imala sam akne. Mrzela sam bottom growth (neznatno uvećanje klitorisa pod uticajem testosterona, prim.prev), i dalje mrzim. Posebno sam mrzela koliko me je sve to učinilo…. bezosećajnom.

Histerektomiju sam imala 2018. godine jer je testosteron izazvao jaku materičnu i vaginalnu atrofiju i bolove. Nakon operacije sam toliko krvarila da sam zamalo umrla. Bilo je traumatično.

Ubrzo sam prestala sa testosteronom, bila sam depresivna i prestravljena. Bila sam preplavljena žaljenjem i strahom i nisam mogla da se pomirim s tim šta sam to dođavola uradila.

Nijedan doktor me nije saslušao kada sam rekla da želim da se vratim na ženske hormone da nadoknadim šta sam izbacila. Provela sam period od januara 2018. do novembra 2019. bez ikakvih hormona, sintetičkih ili ne. Sredinom tog perioda uradila sam mastektomiju jer sam zaista verovala da će pomoći. Nije. Bole me ožiljci. Dopada mi se kako izgleda, ali… pitam se da li bi mi se dopadalo i da sam umesto toga otišla na terapiju.

Svejedno, početkom 2019. godine sam naišla na detrans zajednicu. Oni su mi objasnili šta da kažem da ubedim doktore da me saslušaju. Uputili me ka endokrinološkinji koja je radila sa detrans ljudima. Ona me je stavila na estrogen u novembru 2019. godine.

Trebalo mi je preko godinu dana refleksije i terapije da počnem da shvatam šta se desilo ranijih godina i da shvatim zašto sam uopšte želela da započnem tranziciju.

Nikada više neću biti devojka kakva sam bila. Ne zaista. Izgledam kao muškarac. Visoka sam i dlakava svuda i govorim nižim registrom. Počela sam da ćelavim i imam zaliske. Ali prvi put u čitavom životu učim da volim sebe onakvu kakva jesam.

Da, pravila sam greške, ali sam ponosna detrans osoba i vrlo-buč lezbejka. I nikada nisam bila srećnija u zajednici kako je to slučaj sa detrans zajednicom. Čak i kada se ne slažem sa nekim članovima.



28
Content warning: Child abuse
Kao dete sam bila zlostavljana i povučena. Nisam imala puno prijatelja. Na fakultetu sam pronašla ekipu tako što sam osnovala organizaciju za crnkinje, ali ubrzo nakon toga su neki beli trans ljudi došli i maltretirali nas dok ih nismo pustile u organizaciju. Ovo je prvi kontakt sa autoritarnom prirodom te zajednice. Tada mi je to predstavljalo čast, čak sam se učlanila u organizaciju koja je edukovala o rodu i seksualnosti na kampusu. Tokom fakulteta sam se identifikovala kao nebinarna transmaskulina osoba.

Sećam se da bi moja majka često kritikovala moje telo dok smo se tuširale. Odrastala sam u većinski beloj zajednici i školi, pa sam imala i ono što ja nazivam rasnom disforijom. Umesto da se pozabavim sopstvenom traumom, delovalo je lakše pobeći iz roda kad već ne mogu pobeći ni iz jedne druge društvene kategorije kojoj pripadam. Ljudi koji su me podržali ranijih godina su bili trans. Sećam se da su trans osobe kojima sam bila okružena govorile najodvratnije stvari o crnkinjama, poput “ako crnkinje imaju toliko testosterona a društvo ih prihvata kao žene, što ne bi i nas.”

Očajnički su mi bila potrebna prijateljstva, a prezir prema samoj sebi je išao uz to. Podrška zajednice je počela da se raspada kada sam počela da se bavim svojim neurodiverzitetom. Nije bilo mesta za razgovore o tome kako pokret izdvaja žene sa autizmom ili žene čije je telo pod rigoroznijom društvenom kontrolom, poput crnkinja, i ubeđuje ih da moraju da izmene svoja tela kako bi pronašle mir. Jako mi je drago što sam pobegla iz tih toksičnih krugova, ali žalim zbog godina koje sam potrošila mrzeći sebe jer sam biseksualna crnkinja sa autizmom i disforijom.



30
Ja sam biseksualna žena u tridesetim godinama. Oko osam godina svog života sam se smatrala rodnofluidnom osobom - što je “neo-rod” pod “trans-kišobranom”.

Ne znam da li su me drugi ljudi tada videli kao trans osobu ili ne, budući da nisam uzimala testosteron ili išla na operaciju ili se uopšte trudila da na taj način budem percipirana. Ali sam se u sebi borila s tim da samu sebe prihvatim kao ženu.

Koliko se sećam, oduvek su me više privlačile žene nego muškarci. Žene su mi delovale kao nedodirljive boginje koje su lepotom, senzualnošću i gracioznošću uspevale da mi uzdrmaju i srce i dušu. Bila sam srećna što imam lepo žensko telo - ali nekako sam mislila da mi nije dozvoljena privlačnost ka drugim ženama. Verovatno jer su u to vreme jedini primeri lezbejskog odnosa koji sam mogla videti bili u pornografiji - tako da sam internalizovala ideju da lezbejke i biseksualke mogu postojati samo u muškoj fantaziji.

Bile su mi potrebne godine da otkrijem šta je u korenu moje potrebe da se identifikujem rodnofluidno: kako sam mislila da mi nije dozvoljeno da mi se dopadaju žene, bilo je lakše verovati da sam delimično muškarac. U tim trenucima kada bi mi se (podsvesno) dopadale devojke, osećala sam se “muževno” i oblačila bih se tako. Ti impulsi su uglavnom bili praćeni depresivnim epizodama i potrebom za samopovređivanjem, što sam takođe shvatala kao znake disforije.

Nije mi čudno što sam se poistovetila sa pojmom rodne fluidnosti čim sam ga prvi put pročitala!

Nakon godina terapije, napokon sam uspela sebi da priznam da sam biseksualna. To je jedna od najboljih stvari koja mi se dogodila.

Odmah sam rekla svojoj porodici i bliskim prijateljima i od njih sam dobila samo ljubav i podršku. Autovanje i prihvatanje sebe, to se najdirektnije ticalo mene i moje ličnosti.

Od tog dana, napokon se osećam čitavo kao žena i kao osoba. Mirna sam, ne osećam se više “kao muškarac” - osećam se kao da sam najostvarenija verzija sebe. Ja sam žena, biseksualna žena, i ne želim da budem ništa drugo.



31

Radikalno prihvatanje mi je donelo mir - Keira

Od četrnaeste godine osećam nekakvu odvojenost od svog tela i osećam da postoji nešto zaista pogrešno u vezi sa mojom rodnom neprilagođenošću. Dok su druge devojke delovale srećno i zadovoljno, ja sam se borila sa jakom depresijom i anksioznošću, pa je tranzicija u muškarca delovala kao rešenje. Mislila sam da će mi tranzicija pomoći da lakše živim u svom telu; da neću više morati da proživljavam traumatizujuće telesne procese i nepraktičnosti koje dolaze uz žensko telo; da će mi dati snagu i kontrolu nad sopstvenim životom; da neću morati da se borim sa toliko očekivanja koja ni ne želim da ispunim; da ću izgledati fizički atraktivnije; da će mi se lezbejski seks činiti manje čudnim i neprijatnim.

Dali su mi blokatore puberteta u šesnaestoj godini. Testosteron u sedamnaestoj. Dupla mastektomija u dvadesetoj. Godinu dana nakon operacije sve je postajalo jasnije i ja sam počela jasno da mislim. Ni hormoni ni operacije me ne mogu pretvoriti u muškarca. Shvatila sam da ću zauvek morati da obaveštavam ljude o tranziciji, jer koliko god da sam ličila - nisam zaista bila kao moji muški prijatelji. Zauvek ću biti žena. Žena koja je sada izmenjena (svaki pogled na svoje golo telo me na to podseti). I dalje sam bila otuđena, depresivna, anksiozna.

Prestala sam sa injekcijama i počela da ispitujem svoj um. Nisam ja rođena pogrešna, nisam se oslobodila, i dalje sam bila nesvesno zarobljena u potrebi da se prilagodim rodu. Moje telo je sada bolno, slomljeno i izgubljeno. Nedostajali su mi uzori, kao rodno neprilagođenoj devojci, i osećaj zajednice. Falilo mi je obrazovanje o mom ženskom telu. Falili su mi ljubav i prihvatanje.

︎︎︎